U Srbiji nema antifašističkih pokreta nalik zapadnoevropskim. Kod nas ne postoje organizovane grupe tzv. aktivnih antifašista. Što se profašističkih grupica tiče, njih ima ali su marginalne – kako u pogledu brojnosti, tako i društvenog značaja. 

Iako je EU požurila da u roku od 24 sata „primi k znanju” jednostranu odluku Prištine, ona do današnjeg dana nije „primila k znanju” odluku Beograda da poništi taj akt.

Na scenu je izašla generacija koja menja stereotip po kome u Srbiji raste generacija anacionalnih, apolitičnih devojaka i momaka koje samo zanimaju šengenske vize, avganistanski prah i hongkonški plazma ekrani. Ali, koliko su „novi klinci” neskloni autizmu establišmenta devedesetih, toliko im je muka i od demokratske kooperativnosti” pred silom „koja ni Boga ne moli” – i što se pretvara u ponižavajuću snishodljivost

Danas ne samo da stvari stoje suštinski drugačije po svim osnovama (osim što je ruska kultura i dalje nepravedno marginalizovana u Srbiji), već se nekada ozloglašeno „Rusija i Kina“ na sav glas ponavlja možda i učestalije nego u zlatna vremena bombardovanja.

Dakle, nasuprot zvaničnoj verziji i njenoj jeretičkoj alternativi, rekao bih da je Đinđić postao žrtva nesrećnog spoja prilika (post)miloševićevske Srbije i vlastitog političkog temperamenta.

I upravo je u tome bila - i nažalost ostala - ključna greška zapadne i domaće liberalne elite. Đinđić, sa svim svojim dobrim i lošim osobinama, nije došao na vlast u jednom stabilnom demokratskom poretku, sa jakim demokratskim ustanovama i oveštalim demokratskim pravilima igre koji bi podsticali njegove vrline i ispravljali njegove mane.